|
Malo mi je dosadno, evo ne znan ni šta san tila reć, ma bezveze, znan da ovo niko neće čitat, ali meni je svejedno. Svejedno, u tome je poanta... više nisan tužna, sretna, svejedno je. nije ništa ali je svejedno, hvala Bogu da još uvik nije ništa nego samo mala rezignacija, indiferentnost, ravnodušnost, kako već, svejedno, zapravo nije ni bitno. Nekad se divin ljudima kako imaju snage izmišljat sve i svašta samo kako bi živili u uvjerenju da žive. Ima li tu odricanja? Ne znan, svejedno mi je. Stvarno ne sjećan se da san zadnjih dana pomislila ikakvu suvislu, smislenu misao ni meni ništa ne znače bezveze, nekakav kronični nedostatak inspiracije, a i to se tribalo kad tad dogodit. Čudno, čudno, ništa ne mogu povezat, kad nema smisla. We can be us just for one day... meni je ovo predobro, ako neko bude čita blog, neka komentira, ponovo san se uživila u neke stvari, a neke san zaboravila, zapravo i nisan, samo šta ne razmišljan previše ko nekad... možda je to dobro, ali ko će znat! Krhko je znanje reka je Cesarić, Život je krhak a kamoli da neće bit znanje, pogotovo ako je ljudsko. Jedina stvar šta san naučila u ovih misec dana ili manje, koliko već nisan pisala blog je da ne valja bit Edip! Ali nekako ko da niko drugi nije shvatio. Gledan ljude oko sebe i samo vidin kako se ponavljaju i ne vide ono šta je isprid, a stalno teže za nečin šta ne mogu imat, nadan se da neki od njih bar u podsvijesti, makar i djelomično, uviđaju svoju nerazumnost kad žele ono što ne mogu ostvarit, možda jedino u mislima, ... ali svak je od nas jedan zaseban svijet, nikad ne moš znat kako drugi doživljavaju i misle, a kad malo bolje razmisliš da možeš čut tuđe misli, ovo stanje zvano život uopće ne bi bilo ni približno zanimljivo. Uvijek ostaje ta neka nedorečenost, nešto je u zraku, nedohvatljivo, a stojiš kraj njega, a nikad ne možeš to nešto posve obuhvatit. Smisao. Valjda se o tome radi! Valjda, sve je možda. I šta bude kad ništa ne bude? a opet ništa. nekakav precizni matematički proračun,... ja ne volin matematiku! Nisan ja kriva, a ako za to nisan, za nešto drugo definitivno jesan. Svak je kriv, samo nije svaka krivnja tragična, kako bi bilo kad bi svit bija napučen Antigonama. Uostalom meni je draža Elektra. U nju je lakše povjerovat. Ma samo pišen bezveze, eto to su moje misli. Ljudi radujte se dok možete! Nećete vječno. Možda je tako najbolje za sve... a možda i nije, ako neko ima mišljenje o ovome, neka ga iznese! |
|
Opet mi je loše, i sinoć je bilo, znan da danas može bit jedino gore nego jučer, ali opet san ovdi, znači da možda ima smisla, ali šta mi to vridi kad zapravo ničeg nema... mrzin ovaj ironičan život, koji me zadnjih nekoliko tjedana samo vraća na stvari za koje san mislila da ih nema više, ali to je također bila iluzija, ne znan više šta da kažen, razočaranje me srušilo iz temelja i sad san svedena doslovno na ostatke ostataka, i svejedno mi je šta će bit u školi, ne žalin ni zbog kakvog rastanka, comfortably numb, to san ja, jučer san vrištala, i u ton trenutku bijah... da, bila san sritna, ali ja zapravo i jesan sritna, samo mi život ne dopušta da vidim šta je s druge strane ovog Kozmosa razočarenja, patnje i boli... a ja bi tila mogućnost da učinin da sve bude ljepše, znan da ne postoje čarobni štapići, stvarno šteta :( meni niko nikad nije dava ništa, ja sam davala cilu sebe, u tome je bila moja fatalna greška, ić ću na popravni iz života, a šta ćeš, valjda postoji druga šansa za sve, tako i za mene... valjda. Osjećan kako san se cila pretvorila u jedan veliki upitnik, ali odgovore više ne tražim, u ljudima ne postoje oni znaju samo za sebe, zato obožavan prirodu, sve šta je veće od čovjeka, to pruža kakvu takvu utjehu. Dopustila sam da svijet gazi po meni, svejedno, više nije važno, ja nisan važna, a kome san ikad bila u tom nekom smislu da imaš nekoga ko ti znači sve i na koga povremeno pomisliš i bude ti lipo negdi tamo oko mista di kažu da je ljudsko srce, a šta znaju ljudi, to su sve neznalice, najpametniji od svih ljudi i filozofa, veliki najveći Sokrat je reka znam da ništa ne znan, a oni misle da su nadljudi po pitanju pameti, inteligencije i slično, i onda su Sokrata ubili. To mi je samo dokaz ljudske gluposti koja je stvarno neizmjerna, a nekad zna bolit više nego patnja... ali to je za neku drugu bajku, o meni, o ničemu, svejedno... sve je to isto... |
|
Mrzim riječi, oduvijek sam ih mrzila zato jer nikad nisu i ne mogu bit prave. Stalno se gubim, ali pronać se - e, to je mission superimpossible. Riči mi nisu dovoljne triba mi prefiksa milijun i još uvik nisu dovoljno snažne! Šta nije u redu...previše tražim, možda to.ko će znat,niko ništa ne zna krhko je znanje, ljubav... ne znam zašto svi govore da je život san. mene ovo više podsjeća na loš trip. Više nemam ništa, prvo san izgubila stvarnost, onda su osjećaji izblijedjeli, pravila sam se da mi je svejedno, ali nikad nije bilo, ali nekome drugom je bilo svejedno, pa sam svjesno ušla u taj paradoks. I sad izlaz, ne mogu ga nać, možda sam i prestala tražit, davno je prestalo, zašto samo vidim licemjerje i lažan sjaj, ne želim posve izgubit, zašto je sve tako fucking nemoguće, pa ja više nisam ništa, ne mogu bit, neman više nikakvih percepcija. nisam mizantrop, nihilist pomalo, ali jedino što želin jest biti sretna, zar je to previše tražit od života... možda sam ja mogla bit drukčija, sve je moglo bit drukčije, ali ja sam nekako završila u minus beskonačnosti i sad se ne mogu pronać, a niko me ni ne traži. Prije je bolilo, ali sad je svejedno. i svejedno mi je šta mi je svejedno. i onda ću jednog dana umrit, ali ne bi sprovod. to mi je licemjerno, a ionako te zaborave...uvik zaborave... ljudi su takvi, a ja san jedino ja, ali to je opet ništa. iluzija? sve oko mene, svijet ne postoji, a ako i je tako, sve je besmisleno, pa je Patnja svejedno, vidi napisala san ovo velikin slovom. u mom životu nema boja. to je malo žalosno. nema ukrasa, to je dobro jer NEĆU fasade, ionako san okružena. Prostor i Vrijeme, samo u mojoj glavi. Vidi koliko riči, ali opet nije to to. Bar djelomično. Samo ne pogrešno. i zašto su ljudi slijepi, kako je moguće ne prepoznat Ljubav. A meni ostaje samo strah i poniženje, a koga da krivim, samo sebe. Ali trudim se da bar trenutke shvatim, nisam odabrana, ja sam jedna sasvim obična osoba koja želi bit sretna, ali valjda je i to samo dio noćne more. Tragediju bi stvarno tribalo ukinut. Svašta. Život nije san, život je ništa, zašto me ne može volit? ja san sama, ne bi tila nestat... a vidit ćemo |
|
[I]Dragi Neznanče! Nazivam te neznancem, zato jer si oduvijek samo enigma, nikad više od toga, nikad manje. Dostojevski kaže da se do istinske sreće i Ljubavi može doći samo kroz patnju. Dostojevski me fascinira, ali njegove rečenice ponekad tako jako bole zato jer znaš da su stvarne, a opet možda i ne želiš da sve bude patnja. Želiš ne samo osmijehe, nego i smijat se sada, vječno. Govorim o vječnosti. Kakvog apsurda. vrijeme i prostor jedina ograničenja, a tako strašna, ne može ih običan čovjek savladat. Ali bar postoji Mogućnost ( iako zna bit teža od stvarnosti, Kierkegaard ) da sutra budeš bolji i sretniji. Ali sve je možda. Prokletstvo čovjekovo... |